петак, 17. октобар 2014.

Бијело дугме

Бијело дугме је југословенска рок група која је више од две деценије била једна од најпопуларнијих група на просторима бивше Југославије. Основана је у Сарајеву 1973. године. Издала је девет албума у периоду од 1973. до 1989. године.






Група Бијело дугме је настала из групе Јутро, а ново име је усвојила 1. јануара 1974. Вођа и једини стални члан групе био је гитариста Горан Бреговић, док су се на месту певача мењали Жељко Бебек, Младен Војичић Тифа и Ален Исламовић. У групу су долазили и из ње одлазили из различитих разлога басисти Зоран Реџић, Јадранко Станковић, Санин Карић и Љубиша Рацић, бубњари Горан Ивандић, Милић Вукашиновић и Драган Јанкелић, и клавијатуристи Владо Правдић и Лаза Ристовски.
Група се распала 1989. године, уз распад СФРЈ, а поново се окупила на опроштајној турнеји 2005. у Сарајеву, Загребу и Београду. Бесплатни концерт ко Хајдучке чесме 1977. и опроштајни концерт у Београду 2005. спадају међу најпосећеније концерте на југословенским просторима.

Горан Бреговић у детињству није показивао посебно занимање за музику, чак је био избачен из ниже музичке школе као ленштина и неталентован виолиниста.  Међутим, кад му је мајка купила прву гитару, почео је вредно да вежба, а ускоро је основао и свој први састав у основној школи.  
Бреговић се уписао на Филозофски факултет, а у јесен 1971. године гитариста Исмет Арнауталић га је позвао да формирају групу Јутро у којој су се нашли и Зоран Реџић, бубњар Гордан Матрак и певач Златко Ходник.


Жељко Бебек је певао у то доба певао у групи „Кодекси“, једном од познатијих сарајевских састава тог времена. На једном концерту Бебек је запазио Бреговића и препоручио га колегама из групе.
Током Бебековог боравка на одсуству снимили су још четири песме: „Кад би' био бијело дугме“, „У суботу мала“, „На врх брда врба мрда“ и „Хоп-цуп“ од којих су се прве две, почетком 1973. године појавиле на синглу у издању Радио Крушевца. Група Јутро издаје сингл 1973. године са песмама „Остајем теби“ на А страни и „Сад те видим“ на Б страни.  Незадовољан правцем којим се Јутро кретало, Исмет Арнауталић их је напустио крајем 1972. године и са собом однео право на име групе.
Око тог ауторства су се натезали током 1973. године, а тада су групи приступили бубњар Горан „Ипе“ Ивандић, који је пре тога свирао у саставу Рок, и клавијатуриста Владо Правдић, који је стигао из Индекса. Средином године, после свађе, Јутро је напустио и Зоран Реџић, а њега је заменио Јадранко Станковић.

Будући да је у Љубљани већ деловао састав под именом Јутро, а публика их је знала по песми „Кад би' био бијело дугме“, група је 1. јануара 1974. године службено названа Бијело дугме. У то време су у студију сарађивали са Батом Костићем, гитаристом ЈУ групе. Бреговић је касније истицао како је та сарадња веома утицала на његову даљу музичку оријентацију, посебно када је била у питању употреба фолк музике.



1974—1977

Нови снимци „Топ“ и „Ове ћу ноћи наћи блуз“ понудили су тек основаној сарајевској издавачкој кући Дискотон. Тадашњи музички уредник Дискотона Слободан Вујовић их је одбио уз објашњење да су претрпани и да ће морати чекати бар пола године до објављивања сингла. Нестрпљиви, чланови Бијелог дугмета су истог дана потписали петогодишњи уговор са Југотоном. Када су схватили да басиста Јадранко Станковић не одговара, отпустили су га и марта 1974. године позвали назад Зорана Реџића.
Следећи сингл с песмама „Главни јунак једне књиге“ и „Била мама Кукунка, био тата Таранта“ готово истовремено су те 1974. године објавили Југотон и Дискотон, јер је Бреговић, потписао и са Дискотоном уговор за сингл. Први већи наступ имали су на фестивалу „BOOM“ у Љубљани 10. маја 1974. године када су представљени као нове наде. Тог лета су свирали у хотелу „Кроација“ у Цавтату и припремили материјал за први албум.
Трећи сингл, са песмама „Да сам пекар“ и „Селма“, објавили су 30. августа 1974. године. Он је представљао преломни тренутак њихове каријере.
 У Сарајеву су наступили пред 15.000 људи, а у Београду су три пута продали дворану Пионир што пре њих ником није пошло за руком.









1984—1989

 За новог певача изабран је Младен Војичић Тифа. Бреговић је упражњено место понудио и Алену Исламовићу, али је он, страхујући да би се Бебек ипак могао вратити у Бијело дугме, остао са Дивљим јагодама. Дугме је с Тифом провело лето у Ровињу где су увежбавали нови материјал, а албум се појавио у децембру 1984. године. Бреговић је у то време са Здравком Чолићем основао издавачку кућу Камарад, а за дистрибутера нове плоче ангажован је Дискотон. Албум је једноставно назван „Бијело дугме“, а на омоту је објављена репродукција „Косовке девојке“ Уроша Предића.

 
 Лаза Ристовски је поново постао пуноправни члан групе. Бреговић је на албум уврстио и обраду химне Хеј, Словени. Прерадио је и своју стару песму „Шта ћу, нано, драги ми је љут“ коју је својевремено снимила Бисера Велетанлић уз пратњу ЈУ групе. Уз нови текст и аранжман песма је, под називом „Липе цвату“, постала највећи хит с нове плоче. Одличан пријем код публике имале су и „Падају звијезде“ (која подсећа на песму „Jump“ групе Ван Хејлен), „Лажеш“, „Да те богдо не волим“ и „Јер кад остариш“. Публика током турнеје је слабо прихватилаа новог певача, а због проблема са алкохолизмом и дрогама и свађе са Бреговићем, Тифа је напустио Дугме. Последњи наступ са групом је имао 2. августа на концерту у Москви када су Бијело дугме и Бајага и инструктори представљали Југославију на Светском фестивалу омладине и студената. Тифа је отишао на дослужење војног рока, а касније је ухапшен због поседовања дроге.
 


Послије Дугмета


По напуштању групе, Ален Исламовић је објавио соло албум „Хај, нек’ се чује, хај нек’ се зна“. У пролеће 1990. године излази компилација балада „Након свих ових година“ насталих у периоду од 1983. до 1988. године.
Жељко Бебек се по избијању рата преселио у Загреб и наставио каријеру, Зоран Реџић је отишао у Финску, а Младен Војичић Тифа је тек 1995. напустио Сарајево и отишао у Немачку. Ипе Ивандић се по избијању рата преселио у Београд где је трагично настрадао 13. јануара 1994. године.
Горан Бреговић је наставио успешну каријеру као композитор филмске музике коју је започео радовима на филмовима Кудуз и Дом за вешање. Током деведесетих постао је један од најпознатијих европских етно композитора, потписао је уговор с великом издавачком кућом Универзал, и са својим Оркестром за свадбе и сахране наступао је у елитним концертним дворанама. У базилици Сен Дени, на фестивалу названом Од Баха до Бреговића, премијерно је извео ораторијум „Моје је срце постало толерантно“.
Бреговић је одбијао идеју о поновном окупљању Бијелог дугмета. У многим интервјуима изричито је негирао сваку могућност да икад више изађе на позорницу као рок гитариста. Долазак новог миленијума и готово светски успех само су потврдили тај његов став.
Ипак, под спонзорством Кока-коле Бреговић је поново окупио групу која је током јуна 2005. одржала спектакуларне опроштајне концерте у Сарајеву, Загребу и Београду.
2014 године је најављена повратничка турнеја. Најављени су концерти на подручју бивше Југославије, Бреговић и Рака Марић у потрази су за новим певачем јер Бебек,ТиФа и Ален нису прихватали позив за повратничку турнеју. Рака Марић је изјавио да би се одлично у улози певача Бијелог дугмета снаш’о Здравко Чолић, ма да би се добро снашли Жељко Јоксимовић, Тони Цетински. Додао је и да би најбоље било да то буде неко сасвим нов, неки учесник емисије за таленте.
Ако турнеја добро прође могуће је и издавање нове плоче.



2 коментара: